Poznanje Boga potisnuto je i iskvareno neznanjem i zlobom

 

ČETVRTO POGLAVLJE

Poznanje Boga potisnuto je i iskvareno neznanjem i zlobom

I, 4, 1

Iskustvo svedoči da je Bog zasadio seme pobožnosti u sva srca. Ali jedva da se nađe jedan od stotinu koji neguje ono što je primio, a nema nijednog u kome ono sazreva, a kamoli donosi plod u svoje vreme. Jedni se gube u ispraznom praznoverju, drugi se odvraćaju od Boga svesno i sa zlom namerom, ali svi odstupaju od istinskog poznanja Boga. Na taj način u svetu ne preostaje nimalo istinske pobožnosti.

Kada kažem da neki zbog zablude tonu u praznoverje, ne mislim da ih njihovo bezumlje oslobađa krivice. Jer njihovo slepilo gotovo uvek prati gorda taština i prkos. Ta se oholost ogleda u tome što jadni ljudi, tražeći Boga, ne uzdižu se iznad sebe samih, već Ga mere merilom sopstvene telesne ludosti; zanemaruju svako ozbiljno istraživanje i gube se u uzaludnim umnim igrama. Oni Boga ne prihvataju onako kako se On nudi i otkriva, već Ga zamišljaju onakvim kakvim su Ga u svojoj drskosti izmaštali. Čim se taj ponor otvori, kuda god da krenu, neumitno srljaju u propast. Koliko god se trudili da Mu služe, Bogu ne mogu ponuditi ništa ispravno, jer ne služe živome Bogu, već utvari i snu sopstvenog srca. Apostol Pavle jasno osuđuje ovu izopačenost govoreći da su „gradeći se mudri, poludeli“ (Rim. 1,22). On dodaje da su „uzaludni postali u svojim mislima“, a da ih niko ne bi smatrao nevinima, ističe da su pravedno zaslepljeni jer se nisu držali u granicama smernosti, već su nepravednom drskošću i ohološću sami navukli mrak na sebe. Otuda je njihovo bezumlje neoprostivo, jer ne potiče samo iz isprazne radoznalosti, već iz zle želje da se zna više nego što je dopušteno i iz lažnog samopouzdanja.

I, 4, 2

Kada David kaže za bezbožnike i lude da „govore u srcu svome: Nema Boga“ (Ps. 14,1), to se prvenstveno odnosi na one koji gase svetlo prirode i bezobzirno otupljuju sopstvenu savest. Vidimo mnoge, otvrdle u stalnom grehu, kako gnevno odbacuju svaku pomisao na Boga koja im se po prirodi nehotice nameće. Kako bi njihov bes izgledao još odvratnije, David ih prikazuje kao poricatelje Boga. Ne zato što oni poriču samo postojanje Božjeg bića, već zato što Mu odriču moć prosuđivanja i promisao, zamišljajući Ga kao besposleno biće zatvoreno negde na nebu. Jer ništa nije manje u skladu sa Božjom prirodom od tvrdnje da je On prepustio upravljanje svetom slepom slučaju, te da je slep za zla dela ljudi. Ko god ne mari za nebeski sud i živi u svojim požudama, taj zapravo poriče Boga.

To je Božja pravedna odmazda: On čini srca neosetljivima, tako da zli, nakon što su svesno zatvorili oči, sada više ni otvoreni ne vide. Sam David to objašnjava govoreći da „nema straha Božjega pred očima njihovim“ (Ps. 36,1). Iako ne mogu izbeći priznanje da neki Bog postoji, oni uništavaju Njegovu slavu poričući Njegovu moć. Budući da Bog ne može poreći samoga sebe (2. Tim. 2,13) i uvek ostaje isti, oni koji od Njega prave mrtvog i praznog idola s pravom se smatraju poricateljima Boga. Oni se bore protiv sopstvenog osećaja i hteli bi da istisnu Boga iz sebe i ukinu Ga na nebu, ali uza sav prkos ne mogu sprečiti da ih On kad-tad izvede pred svoj sud. Ipak, dokle god ih vuče taj slepi prkos, u njima vlada zverski zaborav na Gospoda.

I, 4, 3

Time pada u vodu onaj isprazni izgovor kojim neki pravdaju svoje praznovjerje. Oni zamišljaju da je dovoljno ako se čovek na bilo koji način trudi oko vere, ma koliko taj napor bio besmislen. Ne uviđaju da prava vera mora biti usklađena sa Božjom voljom kao nepromenjivim pravilom. Bog nije neka fantazija koju svako može oblikovati prema sopstvenoj mašti. Praznoverje se zapravo ruga Bogu pod maskom revnosne službe. Ono prihvata ono do čega Bogu nije stalo, a ono što je On odredio i što Mu je po volji, prezire ili odbacuje. Ko postavlja bogosluženje po sopstvenom nahođenju, taj služi sopstvenoj mašti. Ne bi se niko usudio da se tako poigrava sa Bogom da prethodno nije izmislio boga koji odgovara njegovoj svetogrdnoj gluposti. Zato Apostol takvo kolebljivo i krivo mišljenje proglašava nepoznavanjem Boga: „Ne poznavajući Boga, služiste onima koji po prirodi nisu bogovi“ (Gal. 4,8). Nema velike razlike u tome da li ćete izmisliti jednog ili više lažnih bogova; čim se napusti istiniti Bog, ne preostaje ništa osim odvratnog idola. Kako kaže Laktancije: nijedna religija nije ispravna ako nije u savezu sa istinom.

I, 4, 4

Na sve to nadovezuje se još jedan greh: o Bogu se razmišlja samo pod prisilom. Čovek ne traži Njegovu blizinu dobrovoljno, već nevoljno i naterano. Tu nema slobodnog straha koji prati poštovanje Božjeg veličanstva, već samo sluganskog i iznuđenog straha od suda. Čovek ne može umaći, pa se boji i želi da Bog ne postoji. Stacijeva izreka da je „strah prvi stvorio bogove u svetu“ odnosi se isključivo na bezbožnike. Onaj ko odvrati srce od Božje pravde, svestan je da postoji kazna, ali bi najviše voleo da taj sud nestane. U tom duhu se ratuje protiv Boga. Ipak, budući da je Božja sila neizbežna, čovek počinje da drhti. Da ne bi izgledalo da potpuno prezire Boga, on se bavi prividnim verskim poslovima, ali u međuvremenu ne prestaje da se skvrni porocima i nanosi sramotu na sramotu, kršeći sveti zakon u svakom pogledu.

Ovaj lažni strah nije nikakva prepreka grehu; takvi su ljudi zadovoljni svojim nedelima i ugađaju telu umesto da se pokoravaju strogosti Svetoga Duha. Sve je to samo prazna obmana koja jedva da zaslužuje naziv religije. Tu se vidi kolika je razlika između istinske pobožnosti koja živi u srcima vernika i ovog zbrkanog saznanja o Bogu. Licemeri pokušavaju da se prikažu bliskima Bogu od koga zapravo beže. Umesto da Mu služe svetošću života, oni smišljaju glupe ceremonije i isprazna dela kojima žele da zadobiju Njegovu naklonost. Čak postaju još smeliji u svom blatu, verujući da se smešnim pokorama mogu iskupiti pred Bogom. Na kraju, umesto da se uzdaju u Njega, oni se oslanjaju na sebe ili na stvorenja.

Ono seme koje se ne može iskoreniti i dalje živi – sumnja da neko božansko biće postoji. Ali to seme je toliko iskvareno da daje samo najgore plodove. To dokazuje moju tvrdnju da je osećaj za Boga urođen ljudskom srcu. Čak i bezbožnici su na to primorani: u sreći se rugaju Bogu i „laju“ protiv Njegove moći, ali kada ih pritisne očaj, on ih goni da Ga traže i upućuju Mu žarke molitve. Tada postaje jasno da nisu bili bez znanja o Bogu, već da su u svojoj zlobi potiskivali ono što je odavno trebalo da ispliva na površinu.