Priroda i cilj poznanja Boga

 

DRUGO POGLAVLJE

Priroda i cilj poznanja Boga

I, 2, 1 Pod poznanjem Boga ne podrazumevam puko saznanje da Bog postoji, već razumevanje onoga što o Njemu treba da znamo, što služi Njegovoj slavi i što je nama na korist. Jer ne može se govoriti o stvarnom poznanju Boga tamo gde nedostaju strahopoštovanje (religio) i pobožnost (pietas). Pritom ovde ne govorim o onom posebnom poznanju kojim mi, u sebi izgubljeni i osuđeni, spoznajemo Boga kao Spasitelja u Hristu Posredniku; ovde je reč samo o onom izvornom i jednostavnom načinu poznanja ka kojem bi nas vodio sam poredak prirode da Adam nije pao.

U ovom stanju pokvarenosti ljudskog roda, niko ne može prepoznati Boga kao Oca i darodavca spasenja, niti kao milosrdnog Gospoda, sve dok Hristos ne posreduje kako bi nas izmirio s Bogom. Ipak, jedno je spoznati Boga kao Stvoritelja koji nas podupire svojom snagom, upravlja nama svojom promisli, hrani nas svojom dobrotom i prati obiljem blagoslova, a sasvim je drugo pojmiti blagodat pomirenja koju nam nudi u Hristu. Budući da nam se Gospod najpre javlja jednostavno kao Stvoritelj – kako u svom delu, svetu, tako i u opštem učenju Svetog pisma – a tek potom u licu Hristovom kao Okupitelj, odatle proizilazi dvostruko poznanje Boga. Ovde se bavimo onim prvim, dok će drugo uslediti po redu.

Premda se Bog ne može istinski pojmiti, a da Mu se ujedno ne iskaže dužno poštovanje, nije dovoljno samo tvrditi da je On taj koga svi moraju klanjati. Mi moramo biti čvrsto uvereni da je On izvor svakog dobra, te da izvan Njega ništa dobro ne tražimo. Jer On i dalje podržava svet koji je stvorio beskrajnom silom, uređuje ga svojom mudrošću, održava svojom dobrotom, upravlja čovečanstvom po pravdi i sudu, te ga daruje milosrđem i zaštitom. Nigde nema ni kapi mudrosti, svetlosti, pravde, moći, svetosti niti postojane istine koja ne izvire iz Njega i kojoj On nije ishodište.

Tako učimo da sve očekujemo od Njega i da sa zahvalnošću primamo sve što nam daje. Jer ovo poimanje Božje moći i dobrote za nas je istinski učitelj pobožnosti iz koje se rađa vera. Pobožnošću nazivam spoj strahopoštovanja i ljubavi prema Bogu, koji proističe iz saznanja o Njegovim dobročinstvima. Sve dok čovek ne oseti da sve duguje Bogu, da je okružen Njegovom očinskom brigom i da je Bog izvor svakog blaga, on Mu se nikada neće dobrovoljno i spremno potčiniti, niti Mu se svim srcem predati.

I, 2, 2 Stoga su beskorisne one isprazne umne igre kojima se neki bave istražujući Božje "biće" i "suštinu". Za nas je mnogo važnije da znamo kakav je On u svojoj prirodi i šta Mu dolikuje. Kakva bi korist bila ispovedati, poput Epikura, Boga koji je odbacio brigu o svetu i nalazi zadovoljstvo samo u dokolici? Svrha poznanja Boga jeste da naučimo da Ga se bojimo i da Ga poštujemo, da živimo pod Njegovim vođstvom, očekujući od Njega svako dobro i pripisujući Mu sve sa zahvalnošću.

Kako bi misao o Bogu mogla naći mesta u tvom srcu, a da odmah ne pomisliš: "Ja sam Njegovo stvorenje; po pravu stvaranja, ja sam podređen Njegovoj vlasti i dužan sam Mu biti poslušan; Njemu dugujem svoj život i u Njemu moraju biti utemeljeni svi moji postupci"? Ako je tako, sledi da je tvoj život sramno izopačen ako nije posvećen službi Njemu, jer Njegova volja mora biti zakon našeg življenja.

Pobožan um ne izmišlja nekakvog boga po sopstvenom nahođenju, već upravlja pogled na jednoga i istinitoga Boga. On Mu ne pripisuje ono što mu se prohtije, već Ga prihvata onako kako se On sam otkriva, pazeći da u svojoj drskosti ne odluta van granica Božje volje. Prepoznajući Ga kao onoga koji svime upravlja, čovek Mu se poverava kao svom Čuvaru i potpuno Mu se predaje. Uveren u Božju dobrotu i milosrđe, on se u Njega čvrsto uzda i ne sumnja da će Božja milost biti lek za sve njegove nedaće.

On Boga poznaje kao Gospoda i Oca, te Ga stoga smatra dostojnim da Ga u svemu sluša, poštuje Njegovo veličanstvo i širi Njegovu slavu. On vidi da je Bog pravedni Sudija, naoružan strogošću u kažnjavanju poroka, i stoga uvek ima Njegov sudski presto pred očima. Ipak, strah od suda ga ne nagoni na bekstvo. On se ne uzdržava od greha samo zbog straha od osude, već zato što voli i poštuje Boga kao Oca. Čak i da nema pakla, on bi podjednako zazirao od toga da uvredi Boga.

Ovo je čista i nepatvorena vera: spoj ljubavi i ozbiljnog straha od Boga. Taj strah podrazumeva dobrovoljno obožavanje i ispravno služenje onako kako je zakonom propisano. Ovo poslednje treba posebno naglasiti; jer premda svi ljudi na neki način štuju Boga, malo je onih koji Mu iskazuju istinsko poštovanje. Svuda se vidi velika raskoš ceremonija, ali je iskrenost srca retka pojava.