Božije svedočanstvo blista u stvaranju sveta i Njegovom neprestanom upravljanju njime

 

PETO POGLAVLJE

Božije svedočanstvo blista u stvaranju sveta i Njegovom neprestanom upravljanju njime

I, 5, 1 Budući da je najviši cilj blaženog života poznanje Boga, On je, kako nikome ne bi bio zatvoren pristup sreći, ne samo usadio u ljudske umove ono što smo nazvali klicom pobožnosti, već se i u celokupnom ustrojstvu sveta tako otkrio – i svakodnevno se otkriva – da ljudi ne mogu otvoriti oči, a da Ga nužno ne vide. Njegova suština je, istina, nedokučiva i prevazilazi svako ljudsko poimanje, ali je On u svako svoje delo utisnuo jasna obeležja svoje slave. Ta su obeležja toliko očigledna da čak ni najneukiji ljudi ne mogu naći opravdanje u neznanju.

Stoga prorok s pravom uzvikuje da je Bog odeven svetlošću kao haljinom (Ps. 104,2), želeći reći da je On počeo blistati u vidljivom ukrasu tek kada je pri stvaranju sveta otkrio svoje slavne osobine. Gde god da okrenemo pogled, susrećemo se sa tim ukrasom. Prorok prikladno upoređuje prostranstvo nebesko sa Božijim kraljevskim šatorom i kaže: „On nadsvođuje vodama svoje odaje, oblaci su Mu kola, jezdi na krilima vetrova; vetrovi i munje su Njegovi hitri glasnici“ (Ps. 104,3-4). Budući da sjaj Njegove moći i mudrosti najveličanstvenije sija u visinama, nebo se često naziva Njegovom palatom. Gde god pogledate, nema ni najmanje čestice sveta u kojoj se ne vidi makar iskra Njegove slave. Niko ne može posmatrati ovo divno zdanje kosmosa, a da ne bude preplavljen silinom njegovog sjaja. Pisac Poslanice Jevrejima lepo naziva svet „vidljivim prikazom nevidljivih stvari“ (Jevr. 11,3), jer nam savršeni poredak sveta služi kao ogledalo u kojem možemo videti inače nevidljivog Boga.

I, 5, 2 Bezbrojna su svedočanstva na nebu i na zemlji koja dokazuju Njegovu čudesnu mudrost. Ne mislim ovde samo na one skrivene tajne koje astronomija, medicina i prirodne nauke dublje istražuju, već na dokaze koji su jasni i najneupućenijima. Naravno, onaj ko je izučio ove nauke može još dublje prodreti u tajne božanske mudrosti, ali neznanje neće sprečiti ni neobrazovanog čoveka da u Božijim delima vidi dovoljno umetnosti i sklada da bi se divio Stvoritelju. Potrebna je nauka da se odrede kretanja i udaljenosti zvezda, i što te tajne postaju jasnije ljudskom umu, to više treba da ga podstiču na slavljenje Boga. Ali i prost čovek, koji ima samo oči da vidi, mora uočiti veličanstvenost božanske veštine u beskrajnom i savršeno uređenom nebeskom poretku. Isto tako, potreban je oštar uvid da bi se, poput Galena, odredila unutrašnja simetrija i funkcija organa ljudskog tela, ali se svi posmatrači slažu da je ljudsko telo toliko genijalne građe da se Stvoritelj s pravom naziva Divnim.

I, 5, 3 Nije bez razloga jedan filozof nazvao čoveka „mikrokosmosom“ (svetom u malom), jer je on izuzetan dokaz Božije moći, dobrote i mudrosti. Pavao podseća da Boga čak i slepi mogu dokučiti, jer On nije daleko (Dela 17,27) – svaki pojedinac u sebi nosi nebesku blagodat po kojoj živi. Kako onda možemo opravdati lenjost onih koji se ne trude ni da pogledaju u sebe kako bi potražili Boga? David, slaveći Božije ime, uzvikuje: „Šta je čovek da ga se sećaš?“ (Ps. 8,4) i ističe da je Bog dao silu u usta dece i odojčadi. Time želi reći da čak i deca na majčinim grudima imaju „rečite jezike“ koji objavljuju Njegovu slavu. Nema potrebe za drugim govornicima pored onih koje Bog podiže da bi posramio đavolsku oholost onih koji žele da izbrišu Njegovo ime. Otuda i Aratov stih koji Pavle navodi: „Njegov smo rod“ (Dela 17,28). Kada nas Bog ukrašava takvim darovima, On se pokazuje kao naš Otac. Čak su i paganski pesnici, nadahnuti iskustvom, nazivali Boga „Ocem ljudi“. Niko se neće iskreno pokoriti Bogu ako prvo ne okusi Njegovu očinsku ljubav.

I, 5, 4 Ali tu dolazi do izražaja sramna nezahvalnost ljudi. Oni u sebi nose „radionicu“ ukrašenu bezbrojnim Božijim delima, riznicu neprocenjivih dobara, ali se umesto zahvalnosti samo još više nadimaju u svom prkosu. Osećaju kako Bog divno deluje u njima, vide obilje darova koje poseduju, ali se svesno bore protiv tog saznanja. Zemlja je puna zlih duhova koji koriste darove ljudske prirode da bi uništili Božije ime. Kakvo je to bezumlje kada čovek, koji Boga pronalazi u svakom deliću svog tela i duše, koristi upravo tu povlasticu da negira Njegovo postojanje! Oni sve pripisuju „prirodi“, čineći od nje stvoritelja, a Bogu uskraćuju slavu. Divite se umetničkom delu sopstvenih udova, a na mesto Umetnika postavljate prirodu! Posebno sposobnosti duše i njeni darovi jasno ukazuju na Boga – osim ako ti „epikurejci“, poput kiklopa, ne žele još silnije da ratuju protiv Njega. Epikur bi trebalo da objasni kako to skup atoma može da upravlja varenjem, pretvaranjem krvi i skladnim radom organa, kao da telo vodi nekakav zajednički, svesni plan.

I, 5, 5 Ali ne želim da gubim vreme u tom „svinjcu“. Radije bih se obratio onima koji izvrću Aristotelovu misao kako bi negirali besmrtnost duše i Božija prava. Oni toliko hvale prirodu da potiskuju Božije ime. Ali sposobnosti duše ne iscrpljuju se u služenju telu. Šta telo ima sa merenjem nebesa, brojanjem zvezda i istraživanjem njihove udaljenosti i kretanja? Astronomija nam pokazuje da delovanje duše prevazilazi telesne funkcije. Ta čudesna pokretljivost duše kojom ona istražuje nebo i zemlju, povezuje prošlost i budućnost, pamti i izmišlja neverovatne stvari – sve su to jasni tragovi Boga u čoveku. Čak i u snu duša je aktivna i sluti budućnost. Može li biti drugog odgovora osim da su to neizbrisivi znaci besmrtnosti? Koliko je besmisleno da čovek u sebi ima nešto „božansko“ (divinum), a da ne priznaje svog Stvoritelja?

Neki govore o „svetskoj duši“ (anima mundi) koja prožima svet, pozivajući se na Vergilijeve stihove o duhu koji neguje zemlju i nebo. Ali takvo razmišljanje vodi ka tome da svet, koji je stvoren kao ogledalo Boga, postane sopstveni stvoritelj. To je samo pokušaj da se stvori „idol u senci“ kako bismo se rešili pravoga Boga koga treba da se bojimo i kome treba da služimo. Priznajem da se u pravom duhu može reći da je „priroda Bog“, ali je to neprikladan i opasan način govora, jer priroda je samo poredak koji je Bog uspostavio. Štetno je mešati Boga sa Njegovim delima.