O poznavanju Boga kao Stvoritelja

 

PRVA KNJIGA

O poznavanju Boga kao Stvoritelja

PRVO POGLAVLJE

Poznanje Boga i poznanje nas samih međusobno su povezani; o prirodi te veze.

I, 1, 1 Celokupno naše mudroslovlje, ukoliko doista zaslužuje da se nazove istinitim i pouzdanim, sastoji se uglavnom iz dva dela: poznanja Boga i poznanja nas samih. Ipak, pošto su ova dva neraskidivo povezana mnogostrukim sponama, nije lako razlučiti koje od njih prethodi onom drugom i koje je uzrok onome drugom.

Kao prvo, nijedan čovek ne može sagledati sebe, a da odmah ne upravi svoj um na Boga, u kome „živi i kreće se“ (Dela 17,28). Jer očigledno je da darovi kojima raspolažemo nisu od nas samih; štaviše, samo naše postojanje nije ništa drugo do obitavanje u jednome Bogu (nihil aliud... quam in uno Deo subsistentia). Ovi darovi, koji se poput kišnih kapi spuštaju na nas s neba, vode nas kao potočići ka svome Izvoru.

Upravo se u našem siromaštvu još jasnije ogleda neizmerno bogatstvo svih dobara koja prebivaju u Bogu. Naročito nas ono bedno rastrojstvo u koje nas je bacilo otpadništvo prvog čoveka nagoni da podignemo pogled ka gore. Tako bismo, gladni i žedni, morali od Boga tražiti ono što nam nedostaje, ali istovremeno, prožeti strahom, učiti se smirenosti. Jer čovek u sebi nosi čitav svet bede, a od kada smo izgubili božansku blagodat, naša sramotna golotinja razotkriva beskrajnu sramotu. Stoga svakoga od nas svest o sopstvenom beznadežnom stanju nužno vodi ka barem delimičnom spoznanju Boga. Osećajući svoje neznanje, taštinu, siromaštvo, nemoć, pa i sopstvenu opačinu i pokvarenost, uviđamo da se jedino u Gospodu može naći istinska svetlost mudrosti, postojana krepost, izobilje svakog dobra i čista pravda. Naša nas beda pokreće da razmišljamo o Božjim dobrima; štaviše, ozbiljno počinjemo čeznuti za Njim tek kada počnemo prezirati sami sebe.

I, 1, 2 S druge strane, čovek ne može dospeti do istinskog samopoznanja ako prethodno nije zagledan u Božje lice, te iz tog viđenja ne pređe na posmatranje sebe. Budući da smo rođeni sa urođenom gordosti, uvek sebe smatramo pravednima, mudrima i svetima, sve dok nas očigledni dokazi ne suoče sa našom nepravdom, ukaljanošću, ludošću i nečistotom. Ali to se nikada neće dogoditi ako gledamo samo u sebe, a ne i u Gospoda, koji je jedino merilo po kome se takav sud može doneti.

Svi smo po prirodi skloni licemerju, te nas svaki privid pravde zadovoljava podjednako kao i sama pravda. Pošto u nama i oko nas nema ničega što nije zaprljano najgorom nečistotom, sve dok ne pogledamo izvan ljudskih granica, oduševljava nas ono što je makar malo manje uprljano, te to smatramo savršeno čistim. To je poput oka koje je naviklo samo na crnu boju – ono će ono što je tamnosivo proglasiti snežnobelim.

Naši čulni organi nam najbolje pokazuju koliko smo podložni obmanama kada procenjujemo sopstvene duhovne snage. Dok na dnevnoj svetlosti posmatramo zemlju i predmete oko nas, verujemo da nam je vid oštar i prodoran. Ali čim pogledamo pravo u sunce, taj isti vid biva potpuno zaslepljen i smućen, te moramo priznati da je ona oštrina, koja je bila dovoljna za zemaljske stvari, pred suncem obična slabovidost. Isto važi i za naše duhovne darove. Dokle god ne gledamo dalje od zemlje, veoma smo zadovoljni sopstvenom pravednošću i mudrošću, laskajući sebi da smo gotovo polubogovi. Ali kada jednom usmerimo misli ka Bogu i razmotrimo Njegovo savršenstvo, pravdu i mudrost – sa kojima se moramo uskladiti – tada ono što je pre blistalo pod maskom pravde postaje odvratna nepravda; ono što nam se činilo kao mudrost, otkriva se kao krajnja ludost.

I, 1, 3 Otuda u Svetom pismu čitamo kako su svetitelji bivali potreseni užasom i bacani na zemlju kad god bi se suočili sa Božjom prisutnošću. Ljudi koji su se osećali sigurnima i snažnima, pred otkrivenim Božjim veličanstvom bivaju toliko prestravljeni da padaju ničice, obuzeti strahom od smrti, gotovo nestajući pred Njim. Iz ovoga vidimo da čovek spoznaje sopstvenu niskost tek kada se odmeri sa Božjim veličanstvom.

Primeri takvog potresa nalaze se u Knjizi o sudijama i kod proroka. Među Božjim narodom je čak nastala izreka: „Umrećemo, jer videsmo Boga“ (Sud. 13,22). I u Knjizi o Jovu, opisi Božje moći i čistote uvek služe tome da čoveka suoče sa njegovom nemoći i ludošću. Abraham, videvši slavu Gospodnju, priznaje da je samo „prah i pepeo“ (Post 18,27). Ilija zaklanja lice pred Njegovim pristupom (1. Car. 19,13). Čak i heruvimi u svetom strahopoštovanju pokrivaju svoja lica (Is. 6,2). Kako kaže prorok Isaija: „Mesec će se postideti i sunce će se osramotiti kad Gospod nad vojskama zakraljuje“ (Is. 24,23) – što znači: kada se Njegova slava u potpunosti otkrije, i najsvetlije stvari na svetu potonuće u tamu.

Dakle, mada su spoznaja Boga i samospoznaja neraskidivo povezane, ispravan poredak podučavanja nalaže da se prvo bavimo poznanjem Boga, a potom poznanjem nas samih.