Poznanje Boga je po samoj prirodi usađeno u čovekov um

 

TREĆE POGLAVLJE

Poznanje Boga je po samoj prirodi usađeno u čovekov um

I, 3, 1 Izvan svake je sumnje da ljudski um, po prirodnom nadahnuću, poseduje određeni osećaj za božansko. Sam Bog je svim ljudima usadio izvesno razumevanje svog veličanstva, kako niko ne bi mogao da se izgovara neznanjem. To saznanje On neprestano osvežava i, takoreći, natapa novim kapljicama. Budući da svi ljudi od samog početka znaju da postoji Bog i da je On njihov Stvoritelj, oni sami sebe osuđuju sopstvenim svedočanstvom ukoliko Mu ne služe i ne posvećuju svoj život Njegovoj volji.

Ako bi negde i moglo postojati potpuno nepoznavanje Boga, to bi se očekivalo kod najdivljijih naroda, koji su najudaljeniji od svake civilizacije. Međutim, kao što reče jedan paganski mislilac, nema naroda toliko varvarskog, niti plemena toliko divljeg, koje nije prožeto čvrstim uverenjem da Bog postoji. Čak i oni koji se u svom načinu života jedva razlikuju od životinja, uvek zadržavaju barem neku klicu pobožnosti (semen religionis). To zajedničko predosećanje toliko je duboko prodrlo u ljudska srca i toliko je čvrsto ukorenjeno u svim umovima, da od postanka sveta nije bilo kraja, grada, pa čak ni doma, koji bi mogao opstati bez vere. To zapravo predstavlja prećutno priznanje da je osećaj za božansko upisan u svačije srce.

Čak je i idolopoklonstvo rečit dokaz ove urođene svesti. Poznato je koliko čovek nerado ponižava sebe postavljajući druga stvorenja iznad sebe. Ali ako on radije obožava komad drveta ili kamena nego da ostavi utisak da Boga nema, očigledno je da je urezana svest o božanstvu toliko snažna da ju je lakše izvitoperiti nego potpuno iščupati iz duše. Prirodni nagon biva potisnut samo onda kada se čovek, usled svoje urođene gordosti, svesno spusti na najodvratnije stvari samo da bi imao šta da obožava.

I, 3, 2 Zato je krajnje besmisleno tvrditi da je religija plod lukavstva nekolicine ljudi koji su je izmislili kako bi neuki narod držali u pokornosti – dok su oni sami navodno bili uvereni da Boga nema. Priznajem da su prepredeni pojedinci uvodili mnoge izmišljotine u veru kako bi zaplašili narod i učinili ga poslušnijim, ali to im nikada ne bi pošlo za rukom da ljudska srca već nisu bila prožeta onom čvrstom vešću o postojanju Boga, iz koje kao iz semena klija nagnuće ka veri.

Štaviše, nije verovatno da su ti prevaranti, koji su narod zavodili pod maskom vere, sami bili potpuno lišeni poznanja Boga. Istina, bilo je ljudi u prošlosti, kao što ih ima i danas, koji poriču Božje postojanje. Ali hteli oni to ili ne, ono što toliko žele da poreknu, neprestano im se nameće. Niko nikada nije sa većom drskošću i mržnjom iskazivao prezir prema božanstvu od cara Kaligule, pa ipak, niko nije jadnije drhtao pred bilo kakvim znakom božanskog gneva. Protiv svoje volje, bojao se onoga koga je odlučio da prezire.

To se događa svakome ko mu je sličan: koliko god bio odvažan u svom preziru prema Bogu, u njemu se javlja još veći užas čak i od šuštanja opalog lišća. Šta je to, ako ne osvetnički čin božanskog veličanstva koji tim silovitije potresa njihovu savest što oni više pokušavaju da mu umaknu? Oni traže svako skrovište kako bi pobegli od prisustva Gospodnjeg i iskoristili Ga iz svojih srca, ali uvek ostaju upleteni kao u mrežu. Iako se može učiniti da je svest o Bogu na trenutak zgasnula, ona se ubrzo ponovo pojavljuje i napada novom snagom. Ako strah savesti i utihne, to je samo privid, sličan pijanstvu ili duševnom nemiru onih koji ni u snu nemaju mira jer ih progone zastrašujuće utvare. Tako i sami bezbožnici svedoče da je određena pojam o Bogu (Dei notio) uvek prisutan u ljudskom srcu.

I, 3, 3 Stoga će se svako ko ispravno prosuđuje složiti da je osećaj za božansko neizbrisivo urezan u ljudsku dušu. Uporno protivljenje bezbožnika, koji uprkos silovitom otporu ne mogu umaći strahu Božjem, dokaz je da je ovo uverenja urođeno svim ljudima. Neka Dijagora i njemu slični ismevaju sve u šta su vekovi verovali, neka Dionizije huli na nebeski sud – to je samo gorak smeh očajnika, jer ih iznutra nagriza crv savesti, bolniji od bilo kog užarenog gvožđa.

Ne tvrdim, poput Cicerona, da će zablude s vremenom nestati, a religija postajati sve savršenija. Naprotiv, svet se svim silama trudi da iskrni svako znanje o Bogu i da na svaki način iskvari bogopoštovanje. Ali moja tvrdnja je sledeća: bez obzira na to koliko bezbožnici uporno otvrdnjavaju svoja srca u preziru prema Bogu, osećaj za božansko nikada se u njima ne gasi potpuno, već uvek iznova izbija. To jasno pokazuje da vera nije lekcija koja se uči u školi, već je svako sam sebi učitelj od rođenja. Sama priroda sprečava zaborav, ma koliko se ljudi naprezali da pobegnu od te istine.

Štaviše, svi smo mi rođeni i živimo sa jednim ciljem – da upoznamo Boga. Bez tog poznanja, čitav ljudski život je isprazan i prolazan. Svi oni koji svoje misli i dela ne usmere ka tom cilju, očito su zastranili od samog zakona svog stvaranja. To je bilo poznato čak i filozofima. Platon je upravo to hteo da kaže tvrdeći da je najviše dobro duše sličnost sa Bogom, do koje se dolazi kroz poznanje Njega. Čak i Plutarh primećuje da čovek bez vere ne samo da nema prednost nad životinjama, već je u mnogo čemu i niži od njih, jer je, podložan tolikim nesrećama, osuđen na večiti nemir. Samo služenje Bogu daje čoveku istinsko dostojanstvo i vodi ga ka besmrtnosti.